“Женама у селу данас је пуно лакше, јер су углавном поштеђене тешког физичког рада, што некада није био случај. Помогну у пољу и у стаји када затреба, али се углавном баве децом и кућом. Мада ни то, признајем, није лако”, каже на основу личног искуства Милисав Курћубић из Буковика код Нове Вароши чије је деветочлано домаћинство недавно угостило учеснике конференције „Снажна жена – снажно село“ организоване на Златару.
Званична статистика бележи међутим да је живот жена у селима Србије далеко од идеалног. Оне често раде изузетно тешке физичке послове и по 16 сати дневно. Око 50 посто сеоских жена води се као незапослено или никада нису радиле, па немају социјално, пензијско и здравствено осигурање. Њихов рад у породици није плаћен јер се сматра да су брига о деци, породици и домаћинству њихова обавеза. Главни извор прихода жена на селу чине скромна пензија или социјална примања, а често су у потпуности економски зависне од мушких чланова породице.
-Много тога треба мењати када су у питању положај и статус жена на селу. Законом су неке ствари већ регулисане али на жалост присутни патријахат то поништава. Ми живимо у односима где жене не наслеђују, где жене немају своју имовину, где раде и њихов рад није плаћен - каже Милева Малешић из организацијие„Форум жена Пријепоља“ која је и организовала дводневну конференцију на Златару.
У домаћинству породице Курћубић, с почетка наше приче, живе три генерације. Поред Милисава, супруге Миљане (27) и њихово троје деце, ту су и његов отац Рацо (59) и мајка Гордана (52), као и брат Бојан и сестра Бојана који студирају у Крагујевцу. Заједнички обрађују око 30 хектара земље и брину о тридесетак грла крупне стоке. Краси их слога, а кажу да код њих нема стриктне поделе посла.
Курћубићи имају две савремено опремљене штале, а млеко од 17 крава музара дају у откуп и задовољни су ценом.
-Много је лакши живот женама у граду, али је искуство које сам стекла живећи и радећи на селу непроцењљиво. Овде међутим нема културних дешавања и друштвеног живота што и те како недостаје младим људима попут нас. Мана је и што за нас који живимо од пољопривреде нема ни годишњег одмора ни празника, јер стока мора да се храни и поји сваки дан, али су зато здрав живот и здрава храна велика предност. Још да се сељак и његов рад више цене- каже Миљана, рођена Прибојка, која је годинама живела у Неготину.
Тридесетогодишњи Милисав Курћубић пробао је да живи у Београду и у Новој Вароши , али га срце вукло у завичај. Данас је један од узорнијих пољопривредних произвођача, у село се вратио на наговор супруге Миљане која је рођена и одрасла у граду. Шест година су у браку, изродили су Андреја (4) и близанце Христијана (2) и Христину (2) који су им, кажу, највеће богаство.
-Све се ради машински па је живот у селу данас у том погледу, пуно лакши него некада. Али селу нема опстанка и напретка без младих брачних парова и јаке породице. Џаба њиве, ливаде и пуне стаје ако нема слоге, а селом се не чује жагор деце- каже Милисав
О својим искуствима живота на селу, Курћубићи су недавно у свом дому разговарали са учесницима конференције „Снажна жена – снажно село“. У гостима су им били Амбасадорка Аустралије Рут Стјуарт, заменица амбасадорке Велике Британије Ребека Фабрици, предстванице канцеларије Поверенице за заштиту равноправности, активисткиње женског невладиног сектора и жена са села из општина Пријепоље, Прибој и Нова Варош.
- И у Србији и у Аустралији на сликама које представљају фарме углавном су мушкарци, мада је реалност сасвим другачија јер већину тих фарми воде управо жене. Иако по много чему сличне, наше две земље се у неким ставрима ипак разликују када је у питању положај жена на селу. У Аустралији постоји велики број националних удружења која помажу женама како да успешно воде послове, да се баве пољопривредом и како да свет чује за њих. Такође код нас постоји једна престижна награда која се сваке године додељује нај жени са села и мислим да је то нешто што би требало и Србија да покрене у некој блиској будућности- каже за “Агро клуб” аустралијска амбасадорка Рут Стјуарт.
Извор: agroklub.rs/ Жељко Дулановић
