Рабаџије с воловима и на надгробном споменику

Жал: Ђурђе Вјетровић крај необичног споменика у Штиткову
Жал: Ђурђе Вјетровић крај необичног споменика у Штиткову
ИнфоАГРАР / 22.март 2019. / Шареница

На надгробни споменик који је себи и супрузи Радојки (85) подигао за живота, рабаџија Ђурђе Вјетровић (75) из Штиткова код Нове Вароши уградио је и фотографију у боји на којој је са паром својих волова, Јабланом и Голубом. 

Надгробни белег у Вјетровића гробљу на падинама Чемернице јесте необичан, али није једини у селима Сарог Влаха. Има их неколико сличних, а први је подигнут у Дрмановићима на Златару, на гробу покојног рабаџије Миломира-Мила Грбовића.
              
-Жалићу док сам жив што сам продао волове и оставио рабаџилук, а морао сам јер ме савладала старост и више нисам окретан и хитар као некада. Из те туге себи сам на споменик и ставио слику на којој сам са Јабланом и Голубом,  да ме и на оном свету подсећа кроз шта смо све скупа прошли радећи за хлеб у планинским врлетима. А позиви да запрегом орем бразде или извлачим дрва и грађу из јаруга и дубодолина, стизали су са свих страна- каже за „АгроКлуб“ остарели Ђурђе Вјетовић. 
       Делили и добро и зло: Ђурђе са Јабланом и Голубом     

У врлетима југозападне Србије рабаџилук се учи од малена, а прича о необичним споменицима рабаџијама је прича о сеоским домаћинима старог кова који на волове и други мал једнако добро пазе као и на укућане.

- За педесетак година, колико сам свој човек, променио сам 15 пари волова и све сам их гледао боље него себе. За мене и моју Радојку је могло да нема  хлеба, али њима није смело да фали хране. А они су се својски тудили да ми послушношћу и радом узврате љубав. Због тога вероватно и нисам никада пристао да их мењам за трактор.И данас у штали имам две краве, али су ми слаба утеха – прича Вјетровић.
              
Ђурђе је имао свега осам година када га је отац први пут повео у шуму да воловском запрегом извлаче дрва за огрев. И тада је каже, заволео рабаџилук и рогату марву. У крају где се домаћин цени по томе каква му је стока, Ђурђе је увек био на гласу, а његови волови најбоља у селу. 
             
- Јаблана и Голуба сам продао 2011. и то ми је један од најтежих дана у животу, јер смо  пуне три године делили и добро и зло.Били су близанци, јаки и спретни, а  били су и паменији од већине људи које знам.Таква волове сваки домаћин и рабаџија само може да пожели. Слушали смо се и пазили, а зарадили смо и лепих пара у надници– каже остарели рабаџија из Штиткова.

            У врлетима Златара: Гроздимир Грбовић помаже у рабаџилуку оцу Милу     

Миломир-Миле Грбовић (73) који је пензију стекао рабаџијајући по шумама Златара, од пре десет година оре само небеске њиве. Мермерни споменик на који су уклесани Баљац и Шароња ухваћени у јарам, Милу су након смрти 2006. подигли синови.
          
Миле Грбовић је почео самостално да рабаџија и зарађује са свега 11 година живота. Отац му је страдао у рату, па је као голобради момчић морао да преузме бригу о породици.
          
-Рабаџијао је до последњег дана живота, а волови Баљо и Шарга, како им је тепао, били су му омиљени. Отац Миле је у своје време био једини професионални рабаџија у целој Србији, а и у Земљорадничког задрузи где је стекао пензију, цео радни век је радио са запрегом. А за рабаџилук је живео. Ни један посао са запрегом му није био тежак, а волове је чувао боље него себе. Због тога је некако и било логично да се и Баљац и Шароња нађу на мермерном споменику који смо му подигли на сеоском гробљу – каже Милов син, шумар Гроздимир-Гроле Грбовић. 
 

Извор: АгроКЛУБ/ Жељко Дулановић

Наша Златка