Планински кућери, склоништа за чобане и љубавнике

За пријатан одмор: Кућер Миланка Поповића у Божетићима
За пријатан одмор: Кућер Миланка Поповића у Божетићима
ИнфоАГРАР / 26.јун 2019. / Шареница

На подне, чим припекне сунце, Миланко Поповић из Божетића код Нове Вароши оставља све радове у пољу и склања се у кућер да одмори. Кажу да ништа не крепи тако као чамова брвна, па се Миланко након кратке дремке у њему осећа чио и ведар као да му је осамнаест лета а не 80, колико је недавно напунио.
        
Кућери су  најмање планинске куће и коначишта чобана и некада их је имало свако сеоско домаћинство. Данас их је свега неколико у целом крају, новије су градње, већих димензија него традиционални и део су понуде у етно-туризму. Свој кућер , Миланко је направио пре четири године на ћувику изнад породичне куће. Мада је на воловским колима, на точковима, за сво ово време нигде није померан.  
         
-Не зна се да ли  је лепше спавати у њему, док напољу греје сунце или када  киша туче по крову. Около мир и тишина, чују се само птице и стока у пољу- каже Миланко, који је до пензије радио као ветеринарски техничар у задружној амбуланти на Боровитој главици.


     У пар квадрата стало много: У кућеру Миланка Поповића   

 За разлику од некадашњих који су били оскудно опремљени, у кућеру Миланка Поповића је скоро као у хотелској соби. У пар квадрата стали су предсобље и спаваћа соба са душеком за француски лежај. У  кућеру је разведена и инсталација за струју, а има и прикључак за радио апарат и телевизор.
          
- Правио сам га искључиво за одмор, за мене и моју Олгу, али сам одустао од првобитне идеје да га сељакам трактором по планинским пропланцима. Стигле ме године па ми је све теже да се пењем уз брдо до кућера. Због тога ћу га вероватно продати. Има заинтересованих, највише међу кафеџијама који би да га  изнајмљују туристима – каже Миланко.  
        Традиционални кућери су мањих димензија од савремених   

Некадашњи кућери грађени су најчешће од четинара, на два заобљена брвна, као санке, ради лакшег транспорта по летњим стаништима стада и чобана. Кров им је био од луба – коре дрвета, који је почињао од земље, као и подом од дасака. 
           
-Као девојка сам код мојих у Радишићима изнад Дубнице често спавала у кућеру крај тора, јер толико је било вукова да нисмо смели да оставимо саме овце. Спавало се на слами и поњави И нисмо се жалили. Ови данашњи кућери имају сву згоду, али више нема ни стада ни чобана- каже Миланкова супруга Олга (75).
            
Гашењем огњишта због сеобе сеоског становништва у градове ископнела су и бела стада на планинским пашњацима. У приче и легенде преселили су се и кућери који у прошлости нису били само склониште за чобане, већ и за љубавнике. Горштаци из Старог Влаха и данас тврде да је спавање у овим покретним планинским кућама  најбоља терапија за пољуљане брачне односе.
          
-Кућери су били намењени за једну особу, али је у њима могло да спава и двоје, када се стисну. Па када мирис боровине удари у главу, гора се тресе. Данас су брачни кревети широки као пољана, па док се супружници пронађу у њима, прође их воља- каже дрвосеча у пензији Мирчета Вујичић из Правошеве на Златару. 
       Издају се за конак туристима: Кућер у Акмачићима  

У селима на Јавору и данас се на поселима приповедва о кућеру који су љубавници у заносу отиснули низ брдо. Забави их и прича о кућеру у Калипољу који је годинама био склониште за двоје остарелих љубавника удоваца.
          
- Откривени су када су укућани послали унука да спава у кућеру са дедом. Док се домаћин увлачио у коначиште, ухватио је унука за ногу, па, изненађен, прозборио: „Ене, Стано, ти дошла раније“. После се деда правдао да га унук није добро чуо, али му није вредело. Пукла је брука, па је имао муке да се привикне да сам спава у кревету - причају у Љепојевићима.

Извор: agroklub.rs/ Жељко Дулановић

Наша Златка