Мирчета Вујичић, дрвосеча са 11 филмских улога

Није марио за каријеру: Мирчета Вујичић
Није марио за каријеру: Мирчета Вујичић
Агроклуб / 28.јануар 2019. / Шареница

Уместо да седи на ловорикама и убира плодове свог глумачког талента, Мирчета Вујичић (83), дрвосеча у пензији, старост троши у врлетима Златара. Тек по некад „прораде“ му успомене и сети се младости и дана проведених у друштву Милене Дравић, Неде Арнерић, Оливере Марковић, Љубе Тадића, Драгомира Бојанића Гидре и других великана филма са простора бивше Југославије.
        
Стасити горштак, за којим је својевремено лудео женски део филмске публике, пре пар година оперисао је кукове и од тада тешко се креће, а све му је слабији  и вид. Због тога је испразнио торове и стаје и распродао стоку, а више не обрађује ни пространо имање испод Голог брда, највишег врха Златара. На окућници у родној Правошеви код Пријепоља има врт, тек да није докон.
               
-Имам хиљадарку дневно пензије коју сам зарадио као дрвосеча у Шумском газдинству, а супруга Славенка нешто мање, али за нас двоје сасвим довољно. Посејемо мало кромпира и лука, држимо једну свињу и четири кокошке. Имао сам до скоро девет кокошака, али ми пет појела лисица, навадила се, не могу да се изборима са њеним лукавством –прича Мирчета.
      
У младости Мирчета је пуних пет година стајао пред филмским камерама, публици се поклањао на фестивалима у Пули и Нишу и живео као у бајци. А онда је 1973. након 11 играних филмова, одлучио да све прекине, врати се у родно село и у шумама завичаја све до пензије обара стабла смрче.
       
-Како и поред толико снимљених филмова у својој 36 години живота нисам имао дана радног стажа, одлучим да се вратим у завичај, где су ме чекали супруга Љубинка и синови, и потражим стални посао. Играо сам након тога у још два филма, али како није могао да ми више правда одсуствовања с посла тадашњи шеф Шумске секције  ми је поставио услов „филм или тестера“. Ја сам одабрао ово друго и нисма се покајао. Пошто сам имао свега осам разреда, у „Дунав филму“ су ми предлагали да о њиховом трошку наставим школовање и након академије одем у професионалце, али нисам пристао јер ми се није под старстост ишло у школу-каже Мирчета.
                         
Пред филмске камере Мирчета Вујичић стао је први пут 1968. године и то сасвим случајно. У селу Правошева, које је тада било још без струје, Сташа Борисављевић и њен супруг Федор Шкубоња снимали су филм „Низводно од сунца“, филм о животу људи из златарског краја. Како им се један глумац разболео Мирчети су понудили епизодну улогу Међа Бакића, коју је он захваљујући својој отреситости и бистрини одиграо без трауме и понављања. Након премијере, у Правошеву су почеле да пристижу понуде и других режисера и да се ређају улоге и филомови „Бициклисти“,“Мирис пољског цвећа“, „Бомбаши“, „Клавир штимер“, „Смрт паора Ђурице“, “Скерцо“, „Судбине“, “Збогом остај бункеру на реци“...У филму „Сутјеска“, у име пролетера лично је предао рапорт Ричарду Бартону, који је играо Тита, док је у филму Пурише Ђорђевића „Крос контри“ играо главну мушку улогу, а партнерка му је била  Милена Дравић.
      
Од бављења глумом Мирчета није, како тврди, имао превише материјалне користи. Скромну имовину коју данас поседује стекао је радећи као дрвосеча у шумама Златара, а поред „државног“ посла бавио се и сточарством и производњом белог мрса. 
                
-Највеће паре од глуме зарадио сам у филму „Крос контри“. Ја као обичан сељак, натуршчик, за улогу сам добио три хиљаде динара, а Милена Дравић ,врстан професионалац, четири хиљаде. Можда сам могао добити и више, али нисам тражио јер је и овај износ за мене био феноменалан. У Шумској би када пребацим норму добијао осам стотина динара, највише хиљаду месечно – каже Мирчета.
          
Живот у планини, у хармонији са природом, Мирчети је помогао да „победи“ тугу за сином који је умро у 33 години живота, као и тугу и самоћу када је остао удовац. Како би крај себе имао друга у старости, пре десет година оженио се Славенком из Кокиног Брода код Нове Вароши, са којом данас живи у Правошеви, селу које полако изумире.
         
У скромном дому, на филмске дане подсећају га свега две црно-беле фотографије, које су једине остале од некада богате личне архиве. На једној фотографији је са омчом око врата, као паор Ђурица, а на другој, која је настала тачно 17 година пошто се опростио од глуме, у друштву је Милене Дравић. Фотографија је настала приликом њеног одмора на Златару.
         
-Фотографије са снимања које нису развукли новинари, узеле су унуке које живе у Словенији. Ваљда хоће да се пред друштвом праве важне како им је деда био глумац- каже са смешком Мирчета Вујичић, једини глумац међу дрвосечама у западној Србији.

Извор: Агроклуб/ Жељко Дулановић 
                 

Наша Златка