Мелемом од јелове смоле лечи дрвосече и рабаџије

Не крије рецепт: Народни видар Милутин Шапоњић
Не крије рецепт: Народни видар Милутин Шапоњић
ИнфоАГРАР / 30.мај 2019. / Шареница

Старина Милутин Шапоњић (80) из Амзића код Нове Вароши један је од последњих народних видара на простору Старог Влаха у Западној Србији. Поред тога што бесплатно и успешно лечи посекотине и ране мелемима од планинских трава и шумског биља, он је један од ретких који не крије рецепт, већ га несебично дели свима који верују у исцелитељска својства природе.

Дрвосече и рабаџије које се посеку и повреде обарајући и извлачећи стабла из врлети Златара, Босања и Муртенице, уместо код лекара, право из шуме одлазе код Милутина. А он већ готово шест деценија, на планинским пропланцима и у шуми сакупља све што је потребно за мелем и помаже народу, не тражећи при том за своје услуге било какву материјалну награду. 

Милутин је свој први мелем направио далеке 1954. године по сећању, онако како су му казивали укућани и комшије преносећи потомцима искуства предака. Поправљајући коло и вретено у породичној воденици на Злошници, тада 16-годишњи Милутин се посекао по прсту. На путу од воденице, по мразу и снегу, у шуми је одсекао неколико прутова зове, а у кући пронашао восак и смолу, које је у то време свако, па и његово домаћинство током зиме чувало у сандуку или на полици за „не дај Боже“. И лечио се у планини, далеко до лекара, као и коју годину касније када се непажњом саплео и челом ударио у кућни праг.

- За мелем су потребне две шаке јелове смоле, грумен воска, пола литра јестивог уља и шака унутрашње коре зове. Све ово се кува на шпорету док се восак не растопи и уље не уври, па се дрвеном кашичицом одстрани искувана кора. Мелем, како кајмак или бела крема, чува се у малим посудама и рок му је неограничен – открива Милутин начин справљања лека.

Јелову смолу Милутин скупља са стабала по беспућима Босања, када отопле дани. Најчешће је налази тамо где стабло четинара при сечи и паду оштети кору другог или на месту одсечене гране. Посао око прикупљања смоле каже није ни мало лак, јер се често мора дуго пешачити по планини да би се нашло веће и старије стабло јеле, на којем има више смоле.

- Посекотину прво треба добро опрати љутом ракијом и мелем мазати само једном у 24 сата. Рану не треба много завијати и утопљавати, али се мора чувати од хладноће и она зацели за седам дана - преноси Милутин вишегодишње искуство.

Поред шумских радника у његовом домаћинству мелеме за ране траже и сељаци, домаћице и грађевинци – сви они који су посеку и озледе на радном месту или током кућних и пољских радова
         
- Ко није дошао - томе нисам дао мелем. Највећа ми је награда кад чујем да је мелем помогао при посекотини, огреботини, лишајевима, кад сретнем онога ко је извидао рану. Неки од мојих пријатеља и познаника неће чак ни да зазиме без овог мелема и народног лека. И данас међутим жалим што нисам преузео и сачувао и тајну справљања церота - мелема за убоје, коју је у гроб однео видар и травар Срето Матијевић из оближњег села Вилови – каже Милутин, који је скромну пензију стекао радећи у фабрици обуће некадашњег Индустријског комбината „Златар“.

Шуме и планинске ливаде су апотека под ведрим небом и у њима се може наћи лек за сваку бољку. Често су оне биљке које нас одбијају својим изгледом и најлековитије.

-Много је таквих случајева. Мало је познато да је, на пример, и бела печурка, позната као „губа пупавица“, народни лек. Кад сазри прах јој поцрни као кафа и тада ружно изгледа, али тај прах се посипа  на посекотину да заустави крварење и „покупи“ рану. На жалост многи и не верују у лековиту моћ природе већ прибегавају разним вештачким препаратима и лековима који нас више трују него што лече– каже Шапоњић.

Извор: agroklub.rs/ Жељко Дулановић

Наша Златка