Мали Думбеловићи зиму чекају у накривљеној брвнарици

Њих шесторо у скученом објекту на коме зјапе  рупе
Њих шесторо у скученом објекту на коме зјапе рупе
ИнфоАГРАР / 4.октобар 2019. / Шареница

Кроз прозор брвнарице у Виловима крај Нове Вароши, сав излепљен пожутелом лепљивом траком, јутарња студен бије као да стакла и нема, а поглед пада право на меандре Златарског језера, као прецртане из неког светског туристичког проспекта.

И то је, сем њихових дечјих снова, њихових лепих дечјих лица, једино што је лепо у тек начетим животима четворо малих Думбеловића, у брвнарици од које пуца најлепши поглед у Србији и до које води тек путељак, уска стазица кроз шуму. И само тај путељак и поглед кроз прозор овде су бајка, све друго је сурова, тешка стварност.

Малој Сањи је тек 15 година, сања да једног дана заврши пекарску школу, других снова и нема. Милоје је осми, Милојко шести разред, малом Давиду је седам месеци. Отац Јегдомир до пре неку годину радио је у Комуналном предузећу у Новој Вароши, онда је напустио посао, правдајући се да није могао свакодневно да пешачи четири сата од куће у кањону Златарског језера до Нове Вароши и назад. Сад надничи по селу. Мајка деце Милана на рукама држи малог Давида, дечаци су били у суседном селу код бабе, Миланине мајке, одакле иду у школу у суседне Акмачиће, јер им је од брвнарице из Вилова далеко да свакодневно пешаче.

    У Сањином погледу и нема радости, углавном ћути, проговори тек кад је нешто питам. Ове године је остала у селу, догодине ће, верује и машта, у толико жељену пекарску школу.

На црној брвнарици под којом полако али сигурно труну дрвене греде и која ће можда - а можда и неће - преживети зиму, већ ће се сурвати низа страну са све Думбеловићима, расуо се цреп по трулим роговима и летвама, на све стране зјапе рупе. Кад удари киша, брвнарица прокишњава као решето и дође човеку да заплаче кад све то види, сву ту тугу, живот који малим Думбеловићима, сем оног погледа који је као с разгледнице, даје тако мало и оставља им тако мало наде. Око врата и прозора су рупе кроз собу вуче промаја, а Јегдомир ни сам не зна како просторијицу успе да загреје кад крену мећаве, а температура падне испод нуле. Силу дрва, каже, потроши сваке зиме да се деца не посмрзавају.
 
Чесма с текућом водом је испред брвнарице, зими редовно заледи, унутра је само једна просторија, купатила ни бојлера немају, у оној јединој просторији је шпорет на дрва, црн од година и небриге, два кревета, сто са две-три столице, креденац с неким чашама и шољама.

Кад се пре седам месеци родио Давид, Јегдомир је, прича, од новца који држава даје за четврто дете купио 2.000 цигланих блокова, још 500 бетонских, пар тона цемента, песак, све то пребацио до своје њиве у месту Брдо, мислио је да летос прави кућу. Од те замисли није одмакао ни корак, а зима само што није. Две тоне цемента у међувремену је продао, да зимус не пропадне.

- Онда су ми рекли да у Брду, где имам леп плац, не могу да правим кућу без дозволе, за дозволу ми треба 500 евра, које немам, у Брду нема ни струје. Да правим кућу овде где ми је брвнара, не могу ни то, јер до брвнаре и овог плаца нема пута којим бих пребацио материјал. И шта ја сад да радим, горе у Брду имам леп плац, имам пут, али немам дозволу и немам струју, овде бих правио кућу на старом темељу, дозвола није потребна, али немам пута - шири руке Јегдомир и поставља питање на које немам одговора.

За који дан кад крену октобарске кише и снег, мука Думбеловића биће пет пута већа, претвориће се у свакодневну бригу хоће ли брвнарица издржати, или ће трули рогови и греде попуцати, срушити се под теретом снега, сурвати се низа стране, доле као оном лепом видику.


ПОМАЖУ КОМШИЈЕ И СОЦИЈАЛНO : Кућа је Думбеловићима највећа брига, засад нерешива. Хране и гардеробе и имају. Јегдомир понешто и заради у надници, помажу комшије и Центар за социјални рад у Новој Вароши брине о Думбеловићима и изнад законске обавезе, двадесетак хиљада од материнског додатка и дечји додаци буду за најосновније. Кров над главом Думбеловићима је питање живота, а из Вилова они немају куд. Прошле године један од комшија, рођак, помогао је Јегдомиру да подзида, утврди камени зид под брвнаром јер је претила опасност да се уруши и за собом повуче брвнару.

ЖИВЕ ОД ТРИ ОВЦЕ И ПАРА СВИЊА : Думбеловићи живе и од две-три овце које имају, држе и пар свиња, краву коју су добили на поклон у међувремену су продали, Јегдомир се правда да није могла да остане стеона. Зими, кад напада снег, деца се тешком муком пробијају пртином до сеоског пута, понекад им до цркве у Виловима треба и сат пешачења. Јегдомир понекад упрегне коња, провуче возу до сеоског пута, и све је то једна велика мука, живот у коме је мало радости.
 

Извор: kurir.rs/ Зоран Шапоњић

Наша Златка