Историја Трудова зараста у клеку и трње

Остаци Милошеве бране од куге
Остаци Милошеве бране од куге
ИнфоАГРАР / 17.септембар 2019. / Шареница

Кнез Милош је пре 182 година градио камене ограде према Отоманској царевини да би Србију заштитио од куге, а остаци овог јединственог зида и данас се могу видети у Трудову код Нове Вароши. Мада је, колико се зна, та ограда једино овде сачувана и могла би да буде део туристичке понуде, за њене остатке мало ко зна ван села. Зид који је сведок историје села и битисања на овим просторима, данас зараста у трње и клеку, и уколико се на његовој заштити нешто не уради, од њега убрзо неће остати ни трага. 

Трудовачких остатака Милошеве камене бране од куге нема у туристичким проспектима. У земљама које више држе до себе и своје историје ова ограда би међутим била туристичка атракција, и доносила селу солидне приходе. 
 
Село Доње Трудово је високо у брдима изнад Златарског језера. Густе четинарске шуме, пространи планински пашњаци, бистри потоци и нетакнута природа, маме својом лепотом, али у ово беспуће осим оних што морају, ретко ко други сврати. До раскрснице са магистралом за море у Кокином Броду више је од 20 километара, али је пут на самом прилазу селу без асфалта и пун успона. Због тога село заобилазе туристи, мада би у њему имали шта виде.

 

Доње Трудово данас има тек нешто више од 70 житеља, а слично бројно стање је и суседном Горњем трудову. Мештани се углавном баве сточарством и производњом кромпира. По цео дан су у пољу, на раду и кажу да немају времена за јадиковање. 

А и камени зид који је овде подигнут 1837. године као брана од надлолазеће куге, њихови претци зидали су без гунђања, кулуком, јер се са кнезом, због његове преке нарави, није било шалити. Зид се протеже кроз крш, садашњом међом између села Доње и Горње Трудово на десној обали Тисовице и личи на обичну ограду од наслаганог камена какву мештани у овом крају подижу око својих имања.

- Када је куга најозбиљније угрозила Србију, кнез Милош је наредио да се дуж целе границе постави ограда од плота, просека или на начин који најбоље одговара теренским условима. Народ је, уплашен страхом од куге, подигао граничну ограду без роптања, а њено одржавање кулуком било му је стални терет - наводи Новак Живковић у књизи "Ужички неимари".

Због граница која је исцртана падином Присоја после Другог хатишерифа 1833, мештани Доњег и Горњег Трудова су све до балканских ратова 1912. године живели раздвојени у две државе.

- Камен из ограде мештани су последњих деценија млели у фракцију за зидање кућа, тако да јој данас или нема трага или се виде само темељи. А наши стари су причали да су због ограде на граници некада имали много проблема. Тако је, кажу, младожења из Топаловића у Доњем Трудову морао са сватовима да јаше по младу више од пет сати преко Јавора где је била царинарница, мада је од своје куће могао из руке да баци камен у њено двориште у суседној Дебељи - каже Јордан Џекулић из Горњег Трудова.

Мада јој данас у Присоју скоро нема ни трага, књазова камена ограда између два Трудова као да никада није ни срушена. Мештани су све до пролетос до комшија у суседном селу могли једино пешице, планинском стазом зараслом у трње. Сада их спаја макадамски пут, па једни другима могу лакше у госте или на испомоћ у сеоским пословима.

- Наше претке је раздвајала границе и камени зид, а нама је пре шест деценија Златарско језеро потопило пут и одсекло нас од света, па смо до првих комшија из Горњег Трудова путовали и до 60 километара, обилазно преко Нове Вароши. Због тога смо платили ко је колико могао, да булдожером прокрчимо стари рабаџијски пут између два села. До комшија у суседном Горњем трудову сада путујемо свега три километра макадамом - каже Драго Топаловић из Доњег Трудова.

Два Трудова су данас на умору, као и већина других планинских села у овом делу Србије. Млади су отишли у град за бољим животом, а на огњиштима су остали углавном стари,  везани за родну кућу и завичај. 

– Некад је само код нас у Доњем Трудову  Задруга откупљивала и по 1.000 јагњади годишње, много златарског сира, кромпира, шумских плодова. Сада је то сведено на минимум. Више нема ко да ради и обрађује имања, а због лоших путева годинама су нас заобилазили и накупци. Најтеже је када узавеје снег. Пут углавном сами чистимо тракторским возама, а општина нам даје нафту– кажу мештани.

Извор:agroklub.rs / Жељко Дулановић

Наша Златка