Гусле Томе Обућине гуде о јунаштву широм света

Гусле моје: Тома Обућина
Гусле моје: Тома Обућина
ИнфоАГРАР / 2.децембар 2019. / Шареница

О јуначкој традицији се уз гусле из Буковика гуди широм света. Прави их самоуки дрворезбар Томислав - Тома Обућина, с пуно љубави и вештине. Због тога, кажу, његове гусле десетерцу дају посебну драж. А израдио их је до сада више од 70 и сваки комад је право уметничко дело.

Гусле су део традиције народа овога краја, па их поред знаменитих гуслара често купују и они који никада нису гудалом прешли преко струне. Осим оних које ради по специјалној наруџби, све друге Томине гусле имају сличну "шару". На позадини је обавезно Косовка девојка, на дршци су Вук Караџић и Карађорђе, а на врху двоглави орао.

-Гусле углавном радим ручно, традиционалним алатима. У питању је фини дуборез за који срећом још није конструисана машина, па нема ни серијске производње-  каже Тома Обућина (65) из околине Нове Вароши.

Гусле се праве од јавора, а да би оборено дрво пропевало треба му неколико година. 

-Најакустучнији је део стабла на око четири метра изнад земље. Одсечени трупац се четврта и суши на диму три до четири године. Може и брже, али у том случају постоји реална опасност да гусле испуцају или се искриве. Преко резонантне кутије се затеже јарећа или телећа кожа, коју сам штавим. На гусле иде струна, а на гудало длака из коњског репа. Струна се маже претопљеном смолом и то само на делу где се преко ње превлачи гудалом. А гудало је од дреновог, лесковог или јаворовог дрвета у зависности од врсте и облика- открива за Агроклуб Обућина део тајни свог заната.

Некада је свака кућа у овом делу Србије имала гусле, а доброг гуслара позивали су на светковине чак из "десетог" села. Без њих се нису могли замислити ни једно комишање, сабор ни посело. Али "савремено доба" донело је нове обичаје и интересовања. Гусле и песма уз гусле, полако падају у заборав, а могле би да буду зањимљив део етно-понуде. Нарочито страним туристима који у све већем броју, у чамцима или пешице, крстаре меандрима Увца.

Слаби и интересовање за овај занат, па је Тома Обућина данас један од ретких у Старом Влаху који још увек израђује гусле, а на прсте једне руке могу се пребројати и мајстори из других крајева Србије. Тома гусле прави с љубављу. Не јури за роковима па се длета, каже, прихвата само када му "душа иште". У радионици испод породичне куће у Буковику, на ободу увачког кањона, Обућина тренутно ради на четири инструмента.

-За саму финалну обраду треба 12-13 дана интезивног рада. Код мене је то мало дужи процес, јер често прође и по неколико дана пре него што наставим започети посао. Када сам нерасположен не узимам длето у руке, јер нећу да своју мрзовољу "преносим" на иструмент-  каже Обућина.

Прве гусле Обућина је направио почетком осамдесетих година прошлог века и то непланирано. Дар је наследио од оца Милована, који је и сам у младости израђивао гусле, али обичне без дубореза. Милован је био и гуслар на гласу, а знао је да свира и да направи тамбуру. 

-Једина забава у зимским ноћима била нам је када отац загуди, али смо остали и без ње када је једине гусле у кући поклонио сестрићу из Ковина. Тих година сам напустио посао у фабрици и вратио се у село. Међутим, без гусала је у родитељској кући владала нека чудна тишина, па сам решио да се опробам и оцу направим једне. Те моје прве гусле, које и данас чувам, биле су својим изгледом копија гусала познатог гуслара Бранка Перовића, а "скинуо" сам их са омота грамофонске плоче. Како једино ја нисам био задовољан својим радом направио сам још једне, боље. Онда сам почео да их правим за рођаке и пријатеље, стигле су и прве наруџбине од гуслара и посао је кренуо- прича Обућина.

Овај врсни дрворезбар за себе каже скромно, да не зна да гусла. Али зато наизуст зна на стотине јуначких и других песама. "Знам да гудим тек толико колико ми треба да испробам акустичност инструмента. Почео сам да гуслам из нужде јер какав би ја то био мајстор, када не би знао да проценим квалитет свога рада. Мелодичност гусала зависи од много тога, а пре свега од дебљине зидова на гуслама и затезања коже," прича Обућина.

За Тому Обућину кажу да има златне руке јер све чега се прихвати претвара у право уметничко дело. Уме са каменом и врстан је мајстор каменорезац. Прави ловачке ножеве које поклања пријатељима, а недавно је исковао и праву сабљу. У дрвету клеше увачке белоглаве супове, уз које је одрастао. 

-На скулптурама су обично у пару, док се спремају да са увачких литица полете у облаке. Направио сам велики број ових скулптура. Наручују их обично наши људи који живе далеко од завичаја, за себе или као поклон пријатељима-  каже Обућина.

Извор: agroklub.rs/ Жељко Дулановић

Наша Златка