Скупштина општине Пријепоље, на новембарској седници, усвојила је Одлуку о матичним подручјима на територији општине. Овом одлуком одређена су матична подручја за која се воде матичне књиге и њихова седишта. Од првог јануара 2020. то ће бити Пријепоље и Бродарево.
Овом одлуком укинуто је матично подручје Аљиновићи и припојено Пријепољу. То је, како се наводи у образложењу, једна од мера смањења трошкова и рационализације јавне потрошње. Према Закону о матичним књигама, обавеза општине је да за једно матично подручје обезбеди матичара и најмање једног заменика, а уз то и одговарајући канцеларијски простор, рачунарску опрему, приступ интернету како би се било у јединственом оперативном систему. У случају Аљиновића, то је, показала је анализа, нерентабилно.
У матичном подручју Аљиновићи, према попису од 2011.године, укупан број становника био је 383. Осим Аљиновића, који су тада имали 136 становника, ово матично подручје обухватало је и села која му гравитирају: Горње Горачиће које је пре 8 година имало 31 становника, Караулу 40, Међане 46, Милошев До 63, Правошево 48 и Мушковину само19 становника. То значи да становништво са овог подручја чини, према званичним пописним подацима, свега 0,0104 процента укупног становништва општине.
Приликом обједињавања матичних подручја анализиран је и рад матичара. За матично подручје Аљиновићи водило се чак 56 матичних књига и то: 26 књига рођених, 15 књига умрлих, 10 књига венчаних и 5 књига држављана.Током 2018.године било је 6 уписа у матичну књигу умрлих. Није било уписа у матичну књигу венчаних. Нико није уписан у матичну књигу рођених.
Ови подаци су један од најречитијих показатеља гашења целих насеља на подручју пријепољске општине током протеклих деценија. Аљиновићи су, уз Пријепоље и Бродарево, били од оснивања матичне службе, практично после Другог светског рата, матично подручје. Био је то велили простор, доста чељади, важан крај за сточарство. Да је то тако, говоре кроз минуле деценије, подаци о улагањима и покушајима да се заустави миграција, да се крај развије, да се саобраћајно повеже. Тако је осим задруженог дома, изграђена и савремена школа, пошта, Ђачки дом, Здравствена станица, фарма, па чак и један индустријски погон. И Правошево је тада добило нову школу. Трајала су та улагања до краја осамдесетих. Од тада, бележе се другачије приче. Аљиновићи постају једно од подручја које рапидно остају без становништва. Школа која је неколико деценија била матична, прво је остала без тог статуса, а потом готово и без ђака. Задружни дом је страдао у пожару и ружни остаци зграде која је била центар, стоје крај све фреквентнијег пута који води ка Сјеници и Новом Пазару. Фарма је произвела само велику аферу, али је све утихнуло „на време“, пре него је почело „иментовање“ актера. Физичка одвојеност од административног центра коме припада, односно Пријепоља, због „заобилазног“ асфалтног пута преко Нове Вароши, свакако није ишла на руку целом крају. Стари друм преко Каћева и Милошевог Дола био је погодан само за „ теренце“. Да је изграђен пут кроз кањон Милешевке, како је то почело одмах после рата и био један од приоритета у петогодишњем плану тадашње државе, да је пробијено још оно мало преосталих тунела осамдесетих, до Аљиновићи би се стизало за двадесетак минута.
Данас Аљиновићи, односно тај крај који у овом тексту третирамо као „матично подручје“ има мање од 300 сталних становника, у самим Аљиновићима мање од стотинак. Многа села и засеоци који су се водила као „насељена места“, данас су само „места“ али више нису и „насељена“.
